Believe it or not, Serbia once allured as the United States does today

Believe it or not, Serbia once allured as the United States does today

Boris Subašić | June 1st 2014 20:44

Djordje Sebastijan Roš
[source]

In the late 19th and early 20th century, our country, after the US, had the highest percentage of immigration in the world. We were an organized country where an individual could make a living from their work and succeed. The peak influx of immigrants was during the period 1903-1914.

Other News

100 years ago the Sondermajer, Krakow, Roš, and Deroko family stood in defense of Serbia. Shoulder to shoulder with Sturms and the Kirchners … The uniforms of soldiers or medics, both male and female, from oldest to the youngest. Only adult boys in these families were experienced soldiers and non-commissioned officers in 1914, as from 1912, they fought as volunteers for the Serbian army in the Balkan wars.

– Today, when many Serbs deny their own identity, it is difficult to imagine that anyone would want to volunteer to be a Serb – says historian Dr. Miroslav Svirčević. – However, it was common in the late 19th and early 20th century when, statistically, Serbia, after the US had the highest percentage of immigration in the world. As in America all immigrants wanted to be Americans, so the people immigrated to Serbia wanted to become Serbs.

He points out that, unlike Serbia in which the mass was moving in, Austria-Hungary was a country from which they emigrated.

– Due to the inability to realize its existence, the Serbs and other Slavs were leaving the “prosperous Habsburg empire” as is often said in Western science and journalism – says Dr. Svirčević. – Serbia, as a small kingdom with political freedom in the Western sense, especially after the victory in the Balkan wars, has become a model of hope for many people who were searching for their place under the sun. So many foreigners became Serbs, for example, George Weifert, Pavle Jurisic Sturm and others. The reputation of the Kingdom of Serbia was so high in the world, especially during the Great War, that the famous Czechoslovak politician and statesman Tomas Masaryk owned a Serbian passport.

The bravest defenders of Belgrade, Srem Chetniks volunteer squad in the Great War, were commanded by Ignjat Kirhner, a former Austrian officer. He remembered his Serbian origin and came to defend the homeland that he had never seen and about which he hear many bad things while living in the Austro-Hungarian Empire.

Legendary Serbian General Pavle Jurisic Sturm was born in Prussia as Paulus Sturm, paternal Vend, which is the German name for the Lusatian Serbs. He left a decorated career as a Prussian officers and the Balkan wars to become a Serb. His brother Eugene Jurisic Sturm also became a Serbian soldier. Sturm’s nephew Pavle Jurisic younger in the Great War became a Serbian Major. During the war in April of 1941, he joined the Yugoslav Army in the Homeland. He was caught by the Gestapo, and due to his German origin was offered the favor of staying alive in exchange for loyalty towards the occupational authorities. Pavle Jurisic refused, saying that he was a Serbian officer, after which he was executed.

The YOUNGEST POLISH HEROES soldier of the First Balkan War, Chetnik Duke Vuk, was a 17-year-old Stanislav Krakow, the son of Sigismund, a native Poles, who in the late 19th century became a medical officer in the Serbian army. Stanislav became an officer and hero of the Great War, and later a writer, journalist and director of the first Serbian war film “For the honor of the fatherland”. The youngest soldier at the beginning of the Great War was also called Stanislav, from the Sondermajer family, with Polish origin. The mobilization from 1912 to 1918, meant all of the Sondermajer put on uniforms. Col. Roman Sondermajer, founder of Serbian war surgery, was the Chief of Air Medical Services. Sons Tadija and Vladimir by 1914 were already student-officers. Stanislav was a high school student, and at the age of 16 became a volunteer of the Second Cavalry Regiment and was killed in the assault on Cer.

– Serbia was an organized country where a man could make a living from their work and succeed, which was very appealing, especially for professionals of different profiles – explains historian Mile Bjelajac. – Look at the old family names of doctors, pharmacists, engineers in every Serbian town, and you will understand how much popularity Serbia enjoyed. She was the only fatherland of these men, who voluntarily chose to be Serbs and were ready to give their lives for their country.

The influx of immigrants to Serbia constantly grew from obtaining the status of an autonomous principality, and culminated in the period 1903-1914, when the army was a significant political factor. Foreign sources of the time indicate that the officers who brought the Karadjordjevic family to the throne carefully ensured that they do not start acting in a dictatorial fashion, as the last Obrenovic leaders did. However, they could not behave like a military junta since they suffer the pressure of political parties, which were fiercely fought for democracy and parliamentarism. In this conflict, and the balance of power, Serbia was becoming more desirable to live in.

– The former constitution proclaimed political freedom and introduced almost universal suffrage which allowed the working male population to go to and vote – says Dr. Svirčević. – There were five modern political parties and only a dozen dailies, not mentioning periodicals. The intellectual elite was very powerful, even so that at the beginning of the 20th century even Japanese haiku poetry was being translated into Serbian! The educational system was expanded, accepting modern ideas of the West, which led to successful integration of various minorities that live in Serbia. Belgrade was the cultural center under the leadership of a new generation of intellectuals who advocated the “French” ideas of political freedom. Therefore, for the immigrants from the Austro-Hungarian Empire, Serbia was like the United States of America is today.

He points out that the image of Serbia as a country of illiterate bloodthirsty savages and conspirators was created in Vienna as Habsburg war propaganda. This was accepted in Europe, because Vienna was the center from which notification regarding the Balkans was presented to the Western World, even though the real picture was different.

– It is forgotten that Serbia had strong parliamentarism where a staggering 70 percent of voters went to the polls! – Emphasizes Dr. Svirčević. – The reason is “rural democracy” in which the Serbian farmer was his own boss, and not a farmer in semifeudal Central European monarchies. Serbs were free men, creators of their country, so they have the right to decide about their homeland. Today Serbia is not aware about that time. This time was wiped out of existence by Comintern ideology where Serbia was marked as a mortal enemy.

The ideology wiped out the memories of the people who have willingly chosen to be Serbs and were ready to put their lives on the line for their homeland and invest their property in the preservation of Serbian heritage. Djordje Roš can be considered the symbol of forgetfulness. He was the son of a German and Slovenian and a hero of the wars spanning from 1912 to 1918. As a student sergeant he was seriously injured in 1915 in the final defense of Belgrade under the command of Major Gavrilovic. He was the one who preserved from oblivion the most distressing command of the Great War:

– Soldiers, heroes, The Supreme Command has erased our names from its roll. You do not have to worry anymore about your lives that no longer exist. So forward, to glory! Long live the King! Long live Belgrade!

In 1944 Roš escaped from Serbia prior to the communist regime that pre-condemned him to death. He never forgot that he was a Serb. When he learned that the Hilandar remained without any help from Serbia, and that it was turning into ruins, he moved to a fishing village on Mount Athos and saved the sanctity created by the Nemanjic family with his own money. Only a few people in Serbia know in present time that Hilandar monks in gratitude let Djordje Roš be one of the world’s only people to be buried in the churchyard of the Hilandar.

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ Србија некада мамила као Америка

Борис Субашић | 01. јун 2014. 20:44 | Коментара: 36

Крајем 19. и почетком 20. века наша земља, после САД, имала највећи проценат усељавања у свету. Били смо уређена земља у којој је човек могао да живи од свог рада и да успе. Врхунац прилива имиграната у периоду 1903-1914. године

Сродне вести

ПРЕ 100 година целе породице Сондермајер, Краков, Рош, Дероко стале су у одбрану Србије. Раме уз раме са Штурмовима и Кирхнерима… У униформи војника или медицинара било је и мушко и женско, од најстаријег до најмлађег. Тек пунолетни дечаци из ових породица су 1914. године били искусни ратници и подофицири, пошто су од 1912. ратовали као добровољци српске војске у балканским ратовима.

– Данас, када се многи Срби одричу сопственог идентитета, тешко је замислити да је неко желео добровољно да буде Србин – каже историчар др Мирослав Свирчевић. – Међутим, то је била честа појава у другој половини 19. и првој половини 20. века кад је, статистички, Србија, после САД, имала највећи проценат усељавања у свету. Као што су у Америци сви имигранти желели да буду Американци, тако су људи досељени у Србију желели да постану Срби.

Он истиче да је, за разлику од Србије у коју се масовно усељавало, Аустроугарска била земља из које се исељавало.

– У немогућности да остваре своју егзистенцију, Срби и остали Јужни Словени напуштали су ту “просперитетну хабзбуршку царевину” како се често истиче у западној науци и публицистици – прича др Свирчевић. – Србија као мала краљевина са политичким слободама у западноевропском смислу, нарочито после победа у балканским ратовима, постала је узор и нада за многе људе који су тражили своје место под сунцем. Тако су и многи странци постали Срби, на пример Ђорђе Вајферт, Павле Јуришић Штурм и други. Углед Краљевине Србије је био толико висок у свету, нарочито за време Великог рата, да је и чувени чехословачки политичар и државник Томаш Масарик поседовао српски пасош.

Најхрабријим браниоцима Београда, четницима Сремског добровољачког одреда у Великом рату је командовао Игњат Кирхнер, бивши аустријски официр. Сетио се српског порекла и дошао да брани отаџбину коју никада раније није видео и о којој је слушао све најгоре.

Легендарни српски генерал Павле Јуришић Штурм рођен је у Пруској као Паулус Штурм, по оцу Венд, што је немачки назив за Лужичке Србе. Он је оставио каријеру одликованог пруског официра и у балканским ратовима постао Србин. Његов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је постао српски војник. Штурмов синовац Павле Јуришић млађи је у Великом рату постао српски мајор. У априлском рату 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини. Кад га је Гестапо ухватио због немачког порекла, нуђена му је милост у замену за лојалност окупационим властима. Павле млађи је одбио говорећи да је српски официр, после чега је стрељан.
ПОЉАЦИ ЈУНАЦИ НАЈМЛАЂИ војник Првог балканског рата, четник војводе Вука, био је 17-годишњи Станислав Краков, син Сигисмунда, родом Пољака, који је крајем 19. века постао санитетски официр српске војске. Станислав је постао официр и јунак Великог рата, а касније писац, новинар и режисер првог српског ратног филма “За част отаџбине”. Најмлађи војник на почетку Великог рата такође се звао Станислав , из породице Сондермајер, пољског порекла. Од мобилизације 1912. до 1918. сви Сондермајери су обукли униформе. Пуковник др Роман Сондермајер, утемељивач српске војне хирургије, био је начелник ратног санитета. Синови Тадија и Владимир су 1914. већ били ђаци-официри. Гимназијалац Станислав, стар 16 година, постао је добровољац Другог коњичког пука и погинуо у јуришу на Церу.

– Србија је била уређена земља у којој је човек могао да живи од свог рада и да успе, што је било веома привлачно, нарочито за стручњаке разних профила – објашњава историчар др Миле Бјелајац. – Погледајте стара презимена лекара, апотекара, инжењера у сваком српском граду и биће вам јасно колику је популарност уживала Србија. Она је била једина отаџбина тим људима, који су се добровољно определили да буду Срби и били спремни да дају живот за своју земљу.

Прилив имигранта у Србију непрестано је растао од добијања статуса аутономне кнежевине, а врхунац је наступио у периоду 1903-1914. године, кад је војска постала значајан политички фактор. Страни извори тог доба наводе да су официри који су довели Карађорђевиће на престо помно пазили да они не почну да се понашају диктаторски, као последњи Обреновићи. Међутим, нису могли да се понашају као војна хунта јер су трпели притисак политичких странака, које су се жестоко бориле за парламентаризам и демократију. У том сукобу и равнотежи сила Србија је постајала све пожељнија за живот.

– Тадашњи устав је прокламовао политичку слободу и увео скоро опште право гласа које је омогућавало готово свој радној мушкој популацији да изађе на биралишта – прича др Свирчевић. – Било је пет модерних политичких странака и десетак само дневних листова, а о периодици да не говоримо. Интелектуална елита било је веома снажна, па се почетком 20. века у Србији преводи чак и јапанска хаику поезија! Просветни систем који се ширио, прихватајући модерне идеје тадашњег Запада, доводио је до успешне интеграције различитих мањина које су живеле у Србији. Београд је постао културни центар под вођством нове генерације интелектуалаца која се залагала за “француске” идеје о политичкој слободи. Зато је за имигранте из полуфеудалне Аустроугарске Србија била као Америка.

Он наглашава да је слика Србије као земље неписмених крвожедних дивљака и завереника креирана у Бечу, као хабсбуршка ратна пропаганда. Она је прихваћена и у Европи, јер је Беч био центар из кога су црпљена обавештења о Балкану, иако је стварна слика била је другачија.

– Заборављено је да је Србија имала јак парламентаризам, да је невероватних 70 одсто бирача излазило на изборе! – наглашава др Свирчевић. – Разлог је “сељачка демократија” у којој је српски сељак био свој газда, а не кмет као у полуфеудалним средњоевропским монархијама. Срби су били слободни људи, ствараоци своје државе, па су сматрали да имају право да одлучују о њој. Данас Србија нема свест о том времену. Њу је избрисала коминтерновска идеологија која је Србију означила као смртног непријатеља.

Идеологија је тако избрисала успомене на људе који су својом вољом одабрали да буду Срби и били спремни да за своју отаџбину положе живот и да своју имовину уложе у очување српске баштине. Симболом заборава може се сматрати Ђорђе Рош, син Немца и Словенке, херој ратова 1912-1918. године. Као ђак-наредник он је тешко рањен 1915. у последњој одбрани Београда под командом мајора Гавриловића. Он је сачувао од заборава најпотреснију наредбу Великог рата:

– Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео краљ! Живео Београд!

Рош је 1944. године побегао је из Србије пред комунистичким режимом који га је унапред осудио на смрт. Никада није заборавио да је Србин. Када је сазнао да је Хиландар остао без икакве помоћи из Србије и да се претвара у руину, он се преселио у рибарско сеоце на Атосу и немањићку светињу спасао својим новцем. Данас мало ко у Србији зна да су хиландарски монаси у знак захвалности дозволили да Ђорђе Рош буде једино световно лице које је икада сахрањено у порти Хиландара.